Како је Црна Гора била следећа у реду за НАТО, а реалан политички услов за остварење тог циља је био да владајућа структура задржи власт, онда су се, поред домаћих, укључиле НАТО службе у режију “државног удара под руском диригентском палицом”.
Оперативни ниво је одрађен у троуглу црногорска АНБ, хрватска обавјештајна служба и дио БИА-е под контролом Ивана Тодорова. У Црној Гори језгро операције чини такозвани “Гранд” клан са главним оперативцем Зораном Лазовићем, док је његов побратим Миливоје Катнић, главни специјални тужилац, задужен да монтажу преточи у оптужницу и да ангажује репресивни апарат, полицијски и судски како би операцију довели до краја.
У најужем кругу црногорског дијела операције ”државни удар” се, према сазнањима ИН4С-а, налазе Мило Ђукановић, Миливоје Катнић, Саша Чађеновић, Стојанка Радовић, Зоран Лазовић и његов синовац Владан, Душко Голубовић, као и Зоран Пажин. Истичемо да су Зоран Лазовић и Душко Голубовић бивши, а врло утицајни функционери АНБ-а. Међутим, њихова стварна моћ је остала у систему, без обзира на претходно пензионисање. У судској групи за ”државни удар” се налазе: Борис Савић, Милић Међедовић, Мушика Дујовић, Радомир Ивановић и наравно Сузана (Мугоша).
Пошто је најснажнији противник режима у дуђем периоду, па и на протеклим изборима, Демократски фронт, онда је природно да режисери ”државни удар”, на крају, у судском смислу, вежу управо за ову организацију. Пошто је ДФ етикетиран и као проруска и српска националистичка структура, важно је било приближити главне ”састојке” режије ”карактеру” овог политичког савеза. Тако је и настала ”смјеса” за “државни удар”, а коју чине: групице српских националиста на територији Црне Горе, руске обавјештајне структуре и као материјални доказ озбиљности – ”пронађено” оружје. Руска компнентна је, како је већ истакнуто, од пресудне важности јер се лако наслања на већ изграђену пропагандну матрицу о ”руском мијешању у изборни поступак”. Сем тога, једино они имају довољно снаге и логистике да ”зауставе Црну Гору у њеном кретању ка НАТО-у”.