Да би се у пуној мјери разумјела дешавања везана за функционисање система у Црној Гори, нарочитио за људе са стране, важно је схватити да у овој земљи институције постоје искључиво као формални параван или сервис за реализацију интереса појединаца и криминалних група на власти. Дакле, не постоји ништа што се не може ”покрити папирима”, ако је то у интересу криминалаца у режиму. То је најшири, генерални оквир.
У конкретном случају, посебну димензију има чињеница да постоји озбиљан интересни сукоб између двије структуре: Специјалног полицијског тима при Специјалном тужилаштву и Управе полиције Црне Горе. У том погледу се ваља присјетити вишемјесечног ”одмјеравања” између Управе полиције и Миливоје Катнића око постављења Драгана Радоњића на челу Специјалног полицијског тима.
Ова околност је била од пресудног значаја за бројне нелогичне елементе конструкције, као и за лако ”хватање” трагова јефтине режије. Као што је већ речено, Специјално полицијско одјељење је активно учествовало у монтажи ”државног удара”, док се Управа полиција углавном држала по страни.
План је био да се на територију Црне Горе, у вријеме одржавања избора ”упумпа” што више српских патриотских организација, односно њихових представника. Идеални кандидати су били разни равногорски покрети, ”Завјетници”, ”Образ”… Њихова улога је била да изигравају ”војску” за ”државни удар”.
Друга компнента смјесе за ”државни удар” је оружје. Сада знамо да у коначном билансу ове монтаже, не постоји никакво оружје сем оног којег су црногорске службе пласирале из својих магацина. Међутим, оригинално је било замишљено да НЕКО оружје стварно уђе у Црну Гору. План је био да се у Црну Гору, у класичном шверцерском послу убаци оружје, а које би се касније приписало ”терористима”, рушиоцима уставног поретка. Управо је за ову акцију Синђелић ангажовао Мирка Велимировића, шверцера оружјем са КиМ. Велимировић, НА САМОМ ПОЧЕТКУ афере није учествовао у припреми монтаже. Он је тек у каснијој фази постао један од водећих ”глумаца”, сарадника АНБ-а и Тужилаштва, сплетом околности које ће бити описане.
Дакле, Синђелић је уговорио ”посао” у ком је Велимировићова улога била набавка оружја на КиМ и допремање шверцерским каналима до Црне Горе. Велимировић потпуно одговара жељеном профилу – има титулу четничког војводе, а уз то се и бави шверцом оружја. Напросто – идеалан! Да је све ишло како је замишљено у кругу режисера ”државног удара”, Велимировић би био ухапшен у предвечерје избора, а оружје би било приказано као крунски доказ озбиљности пријетње са којом се Црна Гора наводно суочила.
За посао набавке неких 15 аутоматских пушака и нешто муниције, Синђелић је опредијелио 30000 евра, а Велимировићу је потцртано да је то оружје за потребе криминалних кланова у Црној Гори, прије свега у Бару и Котору.
Поред тога, Синђелић тражи од Велимировића да му помогне, да преко својих веза у четничком покрету у Србији, пошаље одређен број људи српске патриотске провинијенције, како би ”помогли неким његовим пријатељима у Црној Гори” за организацију неког анти-НАТО скупа. Синђелић је овај захтјев Велимировићу поставио као ”успутни”, али и за његово испуњење је обећао озбиљну финансијску подршку.
Синђелић намјешта Велимировићу ”преко својих веза” у Подгорици ”сигурну” кућу за складиштење оружја на Старом Аеродрому. Упућује га да преузме кључеве и ”погледа” кућу да ли је довољно добра и безбједна. Испоставиће се да је то кућа високог полицијског функцонера, тадашњег шефа криминалистике за Подгорицу, Синише Стојковића.
Велимировић долази у Подгорицу у августу 2016, узима кључеве од ”штека” и враћа се на КиМ у потрази за оружјем. Једно вријеме заиста покушава да нађе уговорену количину оружја, али без успјеха. Информација о његовом распитивању и трагању за оружјем долази и до тзв. косовских безбједносних структура, па извјесни Сељимај шаље иницијалну информацију и српској и црногорској полицији да поједини припадници ”равногорских организација” са КиМ покушавају да купе аутоматско оружје које планирају да пребаце на територију ЦГ. Отуд Александру Вучићу прича о информацијама које је црногорској полицији доставио извјесни Сељимај.
Како вријеме пролази, а Велимировић не успијева да купи тражене количине, а тиме ни да допреми договорено оружје., Синђелић појачава притисак. Међутим, Велимировић, иако без резултата, не показује ни најмањи ентузијазам да врати новац. Почиње да размишља о чврстом алибију како би заджрао новац, али се и заштитио од евентуалне одмазде од стране Синђелића. Тако му се рађа идеја да му је најбоље да ”падне” у руке црногорске полиције прије самог ”извршења дјела”. Прорачунато иде на то да буде ухапшен у припреми допремања оружја, али без конкретног дјела. Тиме оцјењује да ће одговарати само за намјеру, али не и извршење. И тако одлучује да ”откуца” сам себе. Преко посредника, доставља информације црногорској полицији податке о намјерама ”извјесног Мирка Велимировића” за шверц оружја. У достављеној информацији се помиње количина оружја, кућа на Старом Аеродрому и за чије потребе се оружје набавља. Јасно је, циљ Велимировића је да буде ухапшен приликом следећег уласка на територију Црне Горе, чиме би он стекао алиби за неуспјех акције код Синђелића.
Службеник црногорске полиције којем су достављене Велимировићеве информације уредно прави оперативну биљешку којапотом, редовним путем, долази до Специјалног полицијског тима, на руке Драгана Радоњића. И тад настаје паника у редовима режисера ”државног удара”! Режисери схватају да је оригинални план пропао, да је Велимировић овим актом потпуно искочио из замишљеног сценарија и покушавају, на брзину, да осмисле нови план са истим циљем.
Тад је покренута опсежна акција у АНБ-у како би ступили у контакт са Велимировићем на КиМ, а прије његовог планираног доласка у Црну Гору. Потребно је било, прије свега, спријечити да Велимировић ”падне” у руке ”регуларне” полиције и да се пред њима ”закуца” исказом у ком се ниједном ријечју не помиње било какав ”државни удар”. Службеници АНБ-а долазе до Велимировића, стављају му до знања да већ дуже вријеме наводно прате и њега и ”опасног криминалца” Синђелића, те да Синђелић има озбиљније намјере од пуког шверца оружја. Велимировићу већ тада нуде условну слободу у замјену за кооперативност, као и начин за одбрану личне части оном смијешном причом о “мојковачкој жртви”. Тако режисери поред једног ”глумца” (Синђелића) у монтажи, невољно добијају и другог (Велимировића). Наравно, Велимировић не зна, а вјероватно и не слути да је Синђелић такође ”глумац”, већ прихвата да учествује у комплетној намјештаљци, наводном хватању Саше Синђелића.
Ипак, режисери схватају да имају проблем са оригиналном оперативном биљешком у којој нема ни ријечи о државном удару, али има оружја које је намијењено за потребе криминалних кланова у Бару и Котору. Подсјетимо, тај документ долази од дијела полције са којим се Специјални полицијски тим гледа малтене ”преко нишана”, па је било неопходно да се њен оригинални садржај прекрије неким новим ”сазнањима”.
Стога, Велимировић се упућује 12.10. ка Црној Гори са намјером како би дао унапријед дефинисани исказ пред полицијом. Доводе га у Подгорицу и потцртавају да тражи Јовицу Речевића, командира подгоричке полиције, како би искључиво њему дао свој исказ. С обзиром на тип признања и на регуларне процедуре, у нормалним околностима, Велимировић би могао највише да допре до шефа криминалистике за Подгорицу. А то је, подсјећамо, био Синиша Стојановић. Међутим, то би била врло занимљива ситуација са елементима озбиљног конфликта интереса, јер би Велимировић морао у исказу да објасни како је кућа у коју је планирано смјештање оружја управо кућа Синише Стојковића на Старом Аеродрому. Из тог разлога, Велимировић се упућује директно код Речевића, а овај га као ”изузетног” госта прима у свом кабинету. Потцртавамо овај куриозитет да командир полиције прима у свом кабинету човјека који је дошао да саопшти своје информације на пријавници у станици полиције. Ту му Велимировић препричава научену причу о ”државном удару”, својој улози у томе и ”великој жртви” коју ће поднијети како би Црној Гори вратио ”мојковачки дуг”. Оно што је интересантно је да је чак и у тој службеној биљешци Велимировић експлицитно навео да он није у СТАЊУ ДА НАБАВИ ОРУЖЈЕ.
Такође, ова забиљешка је заведена 13. 10. 2016, дакле дан након што је обављен разговор са Речевићем, а посебно дјелује несхватљиво да је прављена ”забиљешка” као да се ради о ”оперативним сазнањима”, умјесто пуног записника исказа који је дао Велимировић.
Шта се десило са оригиналном оперативном биљешком у којој нема ”државног удара”?
Како смо већ истакли, Велимировић је дошао код Речевића да пребрише ”трагове” претходне полицијске биљешке, а која не иде у осмишљеном правцу ”државног удара”. Та оригинална оперативна биљешка се држи у фиоци Специјалног тима све до дана до кад је Велимировић дошао у Црну Гору на рзговор са Речевићем, тачније 12. 10 2016. Тек тада се она ”обрађује” и шаље ка тужиоцу.
Међутим, како се прича о шверцу оружја за ”криминалне кланове у Бару и Котору” нимало не уклапа у замишљени сценарио, у ”обрађеној” оперативној забиљешци се убаца и реченица о коришћењу истог оружја ”за познате купце” за стварање нереда на дан избора и непосредно након тог дана, а које нема у оригиналу.
Велимировић као глумац у тужилачко-обавјештајној фарси
Велимировић, након 12. 10. 2016. игра у потпуности по нотама Тужилаштва и АНБ-а. Он прихвата да ”навлачи” Синђелића у ”прислушкиваним” разговорма, не знајући да и Синђелић такође, као и он, учествује у режији. Дакле, Велимировић је све вријеме убијеђен да помаже црногорској полицији и тужилаштву да раскринкају и на крају ухапсе ”опасног криминалца” Синђелића. Једна од посебно комичних епизода те монтаже је и она у којој је откривено како тужилац-полицајац суфлира Велимировићу како да разговара са будућим свједоком-сарадником Синђелићем.
Пошто Синђелић игра своју игру и наставља ”притисак” на Велимировића да му покаже слике купљеног оружја, онда Специјално полицијско одјељење, у организацији Владана Лазовића, обезбјеђује Велимировићу из полицијског депоа 15 аутоматских пушака. Велимировић то фотографише. У реверсу од 13. 10. 2016. се види да су пушке које је Паја фотографисао, како би их показао Синђелићу, узете и враћене исти дан.
Након овог преузимања пушака из полицијског магацина, издат је и други реверс 14. 10. 2016, али за 45 аутоматских пушака, а које су враћене 16. 10. 2016. Међутим, те пушке су узете из полицијског магацина да послуже као као потпора конструкције о ”силини терористичког удара” на Црну Гору, а првенствено као клопка за Братислава Дикића.